Dok cene u prodavnicama i na tržištu nekretnina neumoljivo rastu, na računima građana Srbije leži akumulirano bogatstvo koje bi moglo da preporodi domaću privredu. Strah od gubitka i nedostatak informacija drže nas zarobljene u krugu klasične štednje, dok nam se investicione prilike odvijaju pred očima.
Kako da prekinemo ovu inerciju i pretvorimo pasivne depozite u motor ličnog i zajedničkog razvoja?
Slikoviti prikaz bogatstva koje ne stvara novu vrednost
Čovek sedi u kafiću u centru Beograda, posmatra kranove koji podižu nove stambene blokove i preko ekrana mobilnog telefona proverava stanje na svom štednom računu. Brojke su tu, na sigurnom, ali se ne menjaju. Sa druge strane stakla prolaze kamioni sa građevinskim materijalom, radnici žure da završe fasade, a cene tih istih kvadrata rastu brže nego što ijedna bankarska kamata može da isprati.
Njegov novac mirno spava u bazi podataka, dok stvarni život i realna ekonomija pored njega vrište za svežim kapitalom.
Ova slika nije usamljeni primer, već kolektivna dijagnoza našeg finansijskog ponašanja. Građani Srbije kod banaka drže oko 42 milijarde evra depozita. Sa druge strane, ukupna imovina investicionih fondova iznosi tek približno 2,3 milijarde evra.
Ovaj duboki jaz pokazuje da kapital u zemlji realno postoji, ali da je njegova putanja blokirana. Umesto da teče ka kompanijama, novim projektima i tržištu koje bi ga uvećalo, ogroman novac ostaje zarobljen u pasivnim sefovima, izolovan od tokova koji donose novu vrednost.
Zid nepoverenja između kućnog budžeta i berzanskog šaltera
Glavna prepreka za pokretanje ovog novca nije nedostatak želje za zaradom, već duboko ukorenjeni oprez i nedostatak praktičnog znanja. Prosečan građanin se radije odlučuje za kupovinu još jednog stana ili jednostavno ostavlja novac na računu, verujući da je to jedina sigurna luka.
Finansijski instrumenti poput akcija ili investicionih jedinica mnogima deluju kao apstraktne berzanske šifre sa ekrana na Volstritu, a ne kao realne prilike koje postoje u našem neposrednom okruženju.
Lazo Ostojić, direktor Beogradske berze, objašnjava da se sa ovim izazovom ne suočava samo Srbija. Sve države imaju sličan problem sa ogromnom količinom neaktivne štednje.
Ključni preduslov da se ova sredstva aktiviraju jeste izgradnja poverenja, ali edukacija mora biti na prvom mestu.
Bez jasnog razumevanja kako investicioni instrumenti funkcionišu, građani će uvek birati pasivnost, čak i kada znaju da time gube trku sa realnim troškovima života. Domaće tržište trenutno pati od hroničnog nedostatka raznovrsnih i kvalitetnih hartija od vrednosti koje bi mogle da privuku prosečnog štedišu.
Čekajući firme koje smeju da zatraže kapital od građana
Da bi se razvila snažna baza domaćih investitora, potreban je i veći broj kompanija koje su spremne da izađu na tržište. Većina naših uspešnih preduzeća i dalje se za finansiranje rasta oslanja isključivo na klasične bankarske kredite, zatvarajući vrata građanima koji bi želeli da kupe njihove obveznice ili akcije.
Finansijska edukacija je zato podjednako važna i za privredu. Kada kompanije uvide da izdavanjem dugovnih papira mogu lakše i povoljnije doći do sredstava za razvoj, stvoriće se i ponuda koja će privući male ulagače.
Ova promena smera u finansiranju ne koristi samo pojedinačnim preduzećima, već stabilizuje i celokupnu privredu. Kada se kapital ne prikuplja samo iz jednog izvora – banaka – već direktno od građana koji veruju u domaće brendove, stvara se zdravija ekonomska klima. Građani postaju partneri u razvoju firmi čije proizvode svakodnevno kupuju, a profit se umesto kroz kamate stranim bankama preliva nazad u domaće domaćinstva.
Kada mirna luka postane tiho gubilište vrednosti
Odluka da se novac zadrži na računu bez ikakvog prinosa često se doživljava kao najsigurnija opcija.
Ipak, ta sigurnost je prividna. Kupovna moć neaktivnih evra i dinara neizbežno opada pod pritiskom inflacije. Nominalni iznos na ekranu telefona ostaje isti, ali kesa sa namirnicama koju tim iznosom možemo da napunimo postaje sve manja. Potpuno neutralna odluka u svetu finansija ne postoji – nečinjenje je takođe svesno prihvatanje realnog gubitka vrednosti.
Naravno, ulaganje nikada nije bez rizika, i ne postoji jedan magični instrument koji odgovara svakom čoveku. Svaki pojedinac mora samostalno da odmeri svoje mogućnosti, vreme na koje može da odvoji novac i sopstvenu spremnost da toleriše promene njegove vrednosti na tržištu. Balans između sigurnosti, prinosa i rizika zahteva pažljivo planiranje i stručne smernice, a ne brze odluke donete na osnovu glasina.
Pokretanje kapitala na panelu u Sava Centru
Upravo o odnosu između sigurnosti, prinosa i rizika detaljno će se razgovarati na panelu „Pokretanje kapitala koji miruje“, u okviru konferencije „Kapital u pokretu“. Ovaj značajni skup finansijskih stručnjaka biće održan 9. septembra od 9 časova u beogradskom Sava Centru. To će biti prilika da se za istim stolom nađu predstavnici državnih institucija, vodećih banaka, investicionih fondova, Beogradske berze,
Komisije za hartije od vrednosti, domaće privrede i akademske zajednice.
Učesnici će pokušati da daju odgovore na ključna pitanja: kako razbiti strah od investiranja, na koji način edukovati građane i koje reformske korake država i berza moraju da preduzmu kako bi se aktivirao kapital koji danas stoji neiskorišćen.
Čovek sa početka naše priče, koji i dalje sedi u kafiću i posmatra kranove, uskoro bi mogao da ima mnogo bolju opciju od jednostavnog držanja novca na računu.
Umesto da bude samo nemi posmatrač građevinskog buma i rasta tuđih biznisa, on može postati njihov aktivni suosnivač i partner. Sve što je potrebno jeste da njegov kapital konačno pređe u pokret.